Postojim – Teodora Zorić

ПОСТОЈИМ

 

Не гледај ме тако,

могла бих се сетити

да негде постојим,

па да изујем ципеле

и боса потрчим.

 

Не зови ме никако,

могло би ми се учинити

да звоно звони,

па да пожелим да дођем

и да молим.

 

Не смеј се тако,

осмехом кидаш тишину дана,

могло би се догодити

да ми осмех измамиш

па да се свом болу

насмејем и сама.

 

И не ходај улицом

у којој живи мој свет,

изгубићеш се у њој

само ако помериш

путоказ који није твој.

 

Не зови гласом што личи на звоно

могло би ми се учинити

да ме зове

и могла бих се јако уплашити.

 

Verujem – Teodora Zorić

ВЕРУЈЕМ 

*

Ако поверујем, да могу да верујем,

време ће стати за сва времена,

године прошле неће биће прошлост,

ни дан јучерашњи неће бити јуче.

Ако верујем да  време је стало,

и да себе сачувам за некад мало,

неће ми моћи ни сузе доћи,

ни рука моја неће моћи

остати празна без нас.

Ако верујем да нам је вера иста,

и кад ме сивило дана обузме,

дани ми тада неће бити дуги,

у смирењу, у лутању по души.

Ако верујем да ти верујем

кад кажеш „Тако се помера гора!“,

и чврсто држим веровања твоја,

хоће ли то онда имати смисла

за прошло време што чекати

своје сутра мора?

Ако помиримо сва своја сутра

са овим данас и јуче

и престанемо да се боримо

са свим ветровима у нама

знаћемо тада јесмо ли ми

Ил’ је то ко други.

И биће светлост, не тама.

Ако помиримо сва стремљења

наша у једно,

онда ће једно да чека друго,

и време неће значити ништа,

јер једно без другога

и није ништа.

Јутра наша ће се обући у румена,

руке наше чиниће чуда,

а време ово биће само једно

и побеће туга за сва времена.

Nije mi ništa – Teodora Zorić

НИЈЕ МИ  НИШТА

*

Ако некад задрхтим ко брезов лист,

немој га чекати  на свој длан

није он једини што трепери  на ветру

просто је наишао ветровит дан.

И ако ми тада побегне уздах,

немој га чекати себи за дах,

просто је тако наишло време,

 и можда само умора знак.

Ако и колено поново клецне

немој да мислиш, слабо је тад,

нераван пут се десио само,

ил’ на ципеле тек пао је прах.

Можда ми и око заблиста некад,

па се у њему појави  роса,

није то ништа – дланове имам,

скупиће они оно што још оста.

А осмех кад хоће да обасја лице,

поздрави га радо са својим смехом,

може да траје секунд или дуже,

и поверуј – тако ја поздрављам птице.

И није ми ништа, што небу није,

ни дрхтај брезе што је ветар вије,

све ће то проћи, ништа ми није,

ништа ми није .

*

Teodora Zorić – biografija

Биографија

*

ТЕОДОРА ЗОРИЋ – рођена је 4. октобра 1958. године у Сомбору.

Поезију пише од ране младости. Објављивала је песме у листу “Јесењин”,

гласилу листа “Руковети” и бројним заједничким зборницима.

Објавила је књигу поезије „ШТА САЊА ТЕОДОРА“.

Две њене песме послужиле су као предговори за књиге “Косовски божури” и

“Устани Србине”, проф. Драгољуба Продановића.

Поред писања поезије, део свог слободног времена проводи свирањем на клавиру.

*

ПЕСМЕ – садржај: 

2. СТРАНА

  1.  Није ми ништа

  2.  Верујем

  3.  Бајка

3. СТРАНА

  4.  Брод у боци

  5.   Ако одеш из Сомбора

  6. Постојим

Strane: 1 2 3